DEO 1: PROPAGANDA, DOMINACIJA I NAPADI NA ONLAJN MEDIJE

Pokoravanje onlajn sfere i skriveni internet intervencionizam

Na samom početku kampanje za vanredne parlamentarne izbore 2014. godine, građani Srbije su zahvaljujući kamerama javnog servisa gledali akciju spašavanja ljudi iz snežne oluje kraj vojvođanskog mesta Feketić. Može se reći da je time u Srbiji započeta era neprekidnog spektakla, društvenog odnosa među ljudima posredovanog slikama.
Međutim, daleko veću pažnju javnosti privukao je nagli nestanak video-parodije nazvane “Supermen u Feketiću” sa Jutjuba, koja prikazuje tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića kako spašava zavejano dete, uz dodate šaljive titlove koji su aludirali da je sve nameštena predstava za televizijske kamere. Afera “Feketić” predstavlja prvi u nizu incidenata sa algoritamskim upravljanjem sadržajem na Jutjubu, čiji je glavni vinovnik do tada nepoznata kompanija KVZ Music. Od brisanja parodije iz Feketića do blokiranja snimka prenosa predizbornog skupa Saše Jankovića, kompanija KVZ je ta koja se pojavljuje u velikom broju slučajeva automatizovanog uklanjanja sadržaja sa Jutjuba. Elem, ni posle više od 3 godine od kada je SHARE Fondacija podnela krivičnu prijavu zbog afere “Feketić” i uklanjanja video-parodije, ovaj slučaj nije dobio pravni epilog. Ujedno, nestanak “Supermena” bio je prvi veći slučaj povrede digitalnih prava i sloboda u Srbiji povodom koga je stručni tim SHARE Fondacije reagovao.

 

U toku 2014, poučeni iskustvom sa video-parodijom iz Feketića i kasnijim slučajevima kontrole protoka informacija tokom poplava, SHARE Fondacija je počela sa redovnim praćenjem stanja digitalnih prava i sloboda u Srbiji. Slučajevi od javnog interesa se sortiraju u kategorije prema vrsti povrede prava i sloboda, od uvreda, pretnji, manipulacija sa lažnim profilima, pa sve do tehničkih napada sa ciljem onemogućavanja pristupa sadržaju. Monitoring baza Fondacije sadrži više od 400 slučajeva povreda, čije su mete novinari, aktivisti, mediji, ali i državni funkcioneri i druge javne ličnosti.

Države sve više eksperimentišu sa sofisticiranim načinima kontrole interneta koje je teže uočiti i dokumentovati. Istraživački tim SHARE Fondacije ispitao je pojedine metode skrivenog internet intervencionizma u lokalnom kontekstu, jer verujemo da različiti politički akteri ili strukture imaju na raspolaganju brojne “alate” za kontrolisanje i pokoravanje onlajn sfere. Često su to skriveni, posredni postupci, intervencije nepoznatih aktera, pojedinaca sa skrivenim ili lažnim identitetima, kompanija bez vidljivih veza sa državnim funkcionerima, armija političkih trolova i gospodara trolova, pa čak i “veštačkih” entiteta.

Neprekidni rijaliti ritam onlajn vesti

U nepresušnom informacionom okruženju, vesti se stalno smenjuju i nove informacije menjaju stare, potiskuju ih duboko u rezultate gugl pretrage gde će ih samo zainteresovani istraživači i entuzijasti pronaći. Kao što je teoretičar medija Daglas Raškof objasnio, živimo u doba šoka sadašnjeg trenutka (present shock). Kroz naše njuzfidove i tajmlajne vesti proleću tolikom brzinom da već postaju “bajate” dok ih primetimo.  

Prema istraživanju SHARE Lab-a iz 2016. godine, prosečan životni vek vesti u onlajn medijima u Srbiji traje između jednog i dva sata, što je veoma kratko. Tokom prva dva sata, vest se šeruje i komentariše, a onda joj se gubi trag u gomili prošlih sadržaja, smenjuju je nove vesti i verovatno se više nikada neće videti.

 

 

Zaključak do koga smo došli jeste da je glavni junak neprekidnog rijalitija onlajn medija nesumljivo Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, koji je u vreme istraživanja bio na funkciji premijera. Vodeća lokacija na kojoj se se ovaj nezaustavljivi šou odvija jeste Beograd. U toku jednog dana, glavni protagonista se pojavio u u više od 40 naslova vesti u toku jednog dana na 10 onlajn medija obuhvaćenih analizom. Bezbroj izjava za medije, konferencija, intervjua i “živih” nastupa, održavaju ritam njegovog konstantnog prisustva u našem informacionom prostoru.

 

 

Politika je medijska politika, a uticaj na sadržaj vesti na dnevnom nivou jedan je od najvažnijih poduhvata političkih stratega, kao što je objasnio sociolog Manuel Kastels, jedan od najpoznatijih istraživača informacionog društva. On podseća da ne bi trebalo da zanemarimo najstarije i najdirektnije oblike medijske politike: propagandu i kontrolu. Ovo podrazumeva fabrikovanje i širenje poruka koje izvrću činjenice i stvaraju dezinformacije za potrebe ostvarenja interesa vladajuće strukture, kao i cenzurisanje svake poruke za koju se proceni da je usmerena na podrivanje ovih interesa, ako je to neophodno i kriminalizovanjem neometane komunikacije i progonom prenosioca poruke.

Ali, kao što ćemo videti u nastavku, osvajanje polja sadržaja vesti samo je prvi sloj, prvo bojno polje bitke za umove i pažnju ljudi u umreženim društvima.

Bitka za nadmoć u onlajn diskusijama

Ne tako davno, komentari na glavnim informativnim portalima još uvek su činili prostor za raspravu o temama važnim za građane Srbije. Međutim, poslednjih nekoliko godina ovaj prostor počele su da osvajaju armije dirigovanih političkih aktivista, uz pomoć alata koji im omogućavaju da koriste višestruke identitete, zloupotrebljavaju mehanizme glasanja, ometaju javnu raspravu i kreiraju lažnu sliku o javnom mnjenju na mreži. Ova vojna doktrina poznata je kao “astroturfing” ili, kako je neki autori zovu, “obrnuta cenzura”

Scena sa lavirintom ogledala iz filma Čarlija Čaplina “Cirkus” (1928)

Okupiranjem onlajn prostora za javnu diskusiju lavinom lažnih, fabrikovanih komentara stvara se buka, u kojoj se stvarno mišljenje javnosti gubi u lavirintu ogledala i veštački stvorenih i orkestriranih političkih izjava. Tako su sekcije za komentare na domaćim onlajn portalima, na kojima su nekada vođene diskusije o značajnim društvenim i političkim pitanjima, postale bojno polje na kome politički info-ratnici koriste različita oružja ne bi li ostvarili dominaciju svoje strane.

Prema seriji otkrića koja su 2014. i 2015. godine objavljena na internet portalu Teleprompter.rs, Srpska napredna stranka (SNS) koristila je bar u nekom trenutku više vrsta softvera koji se mogu upotrebiti za astroturfing i za druge oblike manipulacije javnim mnjenjem. SNS internet tim, koji čine ljudi sa znanjima o PR-u, medijskom nastupu, internetu i društvenim mrežama. Neki od njih vrše javne funkcije, kao na primer odbornici u Skupštini grada Beograda ili zaposleni u Službi za saradnju sa medijima Predsednika Republike. Treba naglasiti da je vremenom softver razvijen u sofisticiraniji alat, a budući da je poslednje otkriće na ovu temu objavljeno 2015. godine, možemo da pretpostavimo da je danas taj softver, ukoliko je još uvek u upotrebi, još napredniji. Zanimljivo je i da Teleprompter, portal ranije poznat po kritičkim tekstovima o vlasti, više nije dostupan – domen teleprompter.rs sada usmerava na “Gizmo”, portal sa laganim temama.

U odeljku koji sledi, opisaćemo najveće adute sajber-oružarnice vladajuće partije:

Valter

Prvi program koji je procureo u javnost zove se Valter. Svaki aktivista SNS-a je imao obavezu da instalira ovaj softver na svoj uređaj (kompjuter i/ili smartfon) koji se tako pretvara u bota i kontroliše preko eksternog servera. Softver je korišćen za davanje pozitivnih ili negativnih glasova komentarima čitalaca sajtova velikih medijskih kuća kao što su Blic, B92, Kurir i Večernje novosti. Internet tim podešava server koji šalje ID broj komentara, zajedno sa atributom koji pokazuje da li glasanje treba da bude pozitivno ili negativno; softver onda lokalno rešava komandu, odlazi onlajn i glasa na određeni način. Ovi procesi odvijaju se bez znanja korisnika uređaja. Kako je softver mogao samostalno da izvršava komande kao što je poseta sajtovima, vrlo je lako mogao biti iskorišćen za izvođenje DDoS ili drugih napada velikom količinom zahteva, opet bez znanja osobe koja je instalirala program.

SkyNet

Početkom 2014. godine, internet tim SNS je koristio program po imenu Skajnet, kao zloglasna veštačka inteligencija iz filmskog serijala Terminator. Ovaj program najčešće koriste aktivisti i partije kao upravljačku platformu ali i za komunikaciju sa eksternim serverom, tako da se može koristiti u različite svrhe. Postoje dve primarne funkcije koje ovaj program može da izvrši. Pre svega, može da se koristi za onlajn praćenje aktivista SNS-a koji komentarišu na medijskim sajtovima. Program je instaliran lokalno i ima korisnički interfejs sa izdvojenim tekstovima koji će biti prokomentarisani (program dobija spisak ovih tekstova sa udaljenog servera); aktivista bi onda trebalo da ide na određen tekst, postavi komentar i kopira ga u korisnički interfejs programa. Nakon toga, program evidentira da li je komentar objavljen i, ukoliko jeste, obaveštava korisnika. Na taj način, internet tim ima jasnu sliku o količini uloženog rada svakog aktiviste. Softver potom rangira svaki komentar prema različitim kriterijumima: komentari na nekim veb stranicama su vredniji nego na drugim; ukoliko komentar ima gramatičkih grešaka, dobiće slabiju ocenu; što je duži komentar, bolje će biti rangiran, itd. Ovaj program obuhvata Valterove funkcije i takođe može da glasa za automatski objavljene komentare: uz pomoć proksi servera skriva pravi identitet uređaja koji se koristi za glasanje ili postavljanje komentara.

Tvrđava

Treći program koji je koristio SNS internet tim, a koji je poznat u javnosti, zove se Tvrđava. Za razliku od svoja dva prethodnika, Tvrđava je veb aplikacija i ne zahteva posebnu instalaciju. Ova aplikacija sadrži gotovo iste funkcije kao Skajnet, osim funkcije za korišćenje botova za DDoS napade (pošto nije instalirana lokalno). Da bi koristio ovaj program, aktivista mora da kontaktira određeni nalog na Fejsbuku i zatraži pristup; nakon što dobije akreditaciju za pristup, istu akreditaciju može iskoristiti da pristupi portalu www.fortress.rs. Interfejs je sličan Skajnetu, a funkcija je skoro identična.

Gejmifikacija informacionog ratovanja

Interesantan aspekt ovog segmenta infromacionog ratovanja i javne manipulacije jeste sistem gejmifikacije, odnosno pretvaranja u igru u kojoj se svakom korisniku-vojniku dodeljuju bodovi za svaki komentar na onlajn portalu. Novinski portali se rangiraju po broju bodova koji se vojniku mogu dodeliti za jedan komentar, u zavisnosti od političke afilijacije portala. Za komentarisanje na provladinim portalima dobiće manji broj bodova nego za komentare u “neprijateljskom” okruženju, gde drugi komentatori imaju potencijalno suprotne stavove. U slučaju medija na kojima se okupljaju simpatizere vladajućom partijom, postoji čak i tehnika ograničavanja broja komentara po korisniku, što sprečava gomilanje “lakih” bodova.

Kvantifikacija produktivnosti trolova je osnova ovog gejmifikovanog modela. Naime, kvantifikovanjem njihovih aktivnosti, general informacionog ratovanja može efikasnije vršiti kontrolu i komandovati svojom vojskom, dok gejmifikacija stvara atmosferu nadmetanja među “igračima” i pruža im mogućnost obaranja svojih ranijih rekorda.

Nagrade za igrače nisu samo puka psihološka gratifikacija, već predstavljaju uspon na rang listi čime se stiče bolji status unutar internet tima, kao i stranke. Tako info-vojnike, ukoliko budu imali sreće, može sačekati posao u nekom od javnih preduzeća pod kontrolom vladajuće partije.

Plan igre i taktika

U srpskoj info-ratnoj sferi se uglavnom primenjuje kombinacija dve poznate vrste astroturfinga, koje se vezuju za države odakle su potekle: Rusiju i Kinu. Dok kineski pristup odlikuje snaga brojeva i uglavnom samo navijanje, ruski pristup karakterišu  personalizovan sadržaj, aktivne političke diskusije i napadi na “unutrašnjeg neprijatelja”.

“Domaći neprijatelji”

Ruski desničarski politikolog Aleksandar Dugin na svom blogu predlaže retorički okvir, veoma sličan onom koji možemo pronaći u srpskom digitalnom okruženju. “Očigledno je da imamo dva tabora u našoj državi: Patriotski (Putin, narod i ‘Mi’) i Liberalno-zapadni (‘Oni’, znaš već ko)… Trebalo bi razvijati sistem sinonima za upotrebu u političkim diskusijama. Međutim, treba voditi računa da takvi sinonimi budu simetrični. Na primer, oni nas nazivaju ‘Patriote’ a mi njih ‘Liberali’ i ‘Zapadnjaci’ (ruski: западники). Ukoliko nas oni koji nisu ‘Mi’ nazivaju ‘Nacionalistima’, ‘Komunistima’, ‘Sovjetima’, onda će naš odgovor biti ‘Agenti pod uticajem SAD’ i ‘Peta Kolona’. Ako koriste termine ‘Nacisti’ ili ‘Staljinisti’, naš hladnokrvni odgovor treba da bude ‘Špijun’, ‘Izdajnik’, ‘Koliko vas CIA plaća’ ili ‘Smrt špijunima’. Protiv njih takođe treba koristiti automatizovani patriotski troling softver, demotivatore, meme i viralne snimke… ili druge slične vizuelne materijale za agitaciju patriota na početničkom nivou.”

“Navijači”

Već dugo se sumnja da Vlada NR Kine zapošljava čak oko 2.000.000 ljudi za prikriveno komentarisanje tekstova na društvenim mrežama, koje treba da izgleda kao autentično mišljenje prosečnih građana. Juna 2016, istraživači sa Harvarda su objavili dokument u kome su razotkrili kinesku vladu i njene napore da kontroliše javno mnjenje, gde se navodi da grupa “50 centi” svake godine napiše otprilike 448 miliona komentara na društvenim mrežama. Uprkos ranijim tvrdnjama novinara i aktivista da se grupa “50 centi” bučno zalaže za vladinu stranu u političkim debatama, istraživanje je pokazalo da u proseku 80% analiziranih komentara spada u kategoriju navijanja, oko 13% su ne-svađalačke pohvale ili sugestije a samo beznačajni procenti spadaju u druge kategorije, uključujući i jedva nešto više od 0% komentara koji sadrže svađalačke pohvale ili kritike i vređanje drugih država.

Kvantifikovanje kontaminacije sfere javne diskusije

U okviru istraživanja, isprobali smo i metode kvantifikovanja i analize korpusa komentara i glasova čitalaca na nekim od najvećih onlajn medija u Srbiji u vreme predizborne kampanje za parlamentarne izbore 2016. godine.

Analizirali smo komentare kreirane od 4. marta do 21. aprila 2016. godine u političkim rubrikama pet najvećih onlajn medija u Srbiji (B92, Blic, N1, Kurir, Telegraf.rs). Ovde ćemo predstaviti nekoliko ideja o tome kako smo probali da vizualizujemo i razumemo različite anomalije koje mogu da ukažu na potencijalne forme organizovanog političkog astroturfinga.

Ovo je univerzum komentara u kome je svaki od 105.227 komentara predstavljen kao mali krug. Veće “zvezde” na ovoj mapi čine identični komentari koji se pojavljuju više puta u različitim člancima i na različitim portalima onlajn medija.

Ovde se jasno može uočiti da pored političkih slogana (kao što je “Dosta je bilo”) postoji veliki broj identičnih komentara, koje različiti korisnici dristribuiraju preko širokog spektra medijskih portala i na različite novinske članke.

Glasačke mašine

Osim postavljanja komentara, mnogi informativni portali u Srbiji omogućavaju čitaocima da ocenjuju komentare, dajući pozitivno ili negativno mišljenje o njima, obično kroz klik na plus ili minus u okviru određenog komentara. Kao što smo već opisali, nekoliko priča koje su procurele u javnost ukazuju da se za manipulaciju brojem glasova na komentarima koriste različiti alati i tehnike. Ovako izgleda celokupna slika u vezi sa glasovima na komentarima u obliku dva grafikona.

Jasno se vidi da postoje neke anomalije, kao što su komentari sa više od 5000 pozitivnih ili negativnih glasova koji se gotovo redovno pojavljuju. Neki komentari imaju čak i više od 50.000 glasova. Tako veliki brojevi često se ne podudaraju sa brojem jedinstvenih korisnika na sajtu.

Da biste videli kako dinamika u brojevima komentara i glasova izgleda u realnom vremenu, vizualizovali smo ih u formi višestrukih mehuro-grafova, gde svaki komentar predstavlja jedan mehurić, a njegova veličina je određena ukupnim brojem glasova. Ovo je pokušaj da se zabeleži odnos između toka pažnje javnosti, potencijalnog glasanja u političke svrhe i botova.

Međutim, kako sve to izgleda na primeru jednog članka? Recimo, 16. aprila 2016, dakle u periodu pred dan glasanja koji je bio 24. aprila, sajt kablovske televizije N1 imao je skoro 29.000 jedinstvenih posetilaca tokom čitavog dana, prema podacima kompanije za veb analitiku Gemius. Istovremeno, komentari na jednom tekstu o otvaranju fabrike tekstila u trećem gradu po veličini u Srbiji imali su ukupno 183.630 glasova. Da bi ovo bilo moguće, svaki jedinstveni posetilac sajta tog dana je morao da poseti taj isti tekst i glasa šest puta.

Postoji još nekoliko čudnih stvari skrivenih iza brojeva. Do 10:54 prepodne bilo je otprilike par stotina glasova po komentaru, da bi se četiri minuta kasnije taj broj umnožio deset puta; i to će uglavnom važiti za sve komentare postavljene do 2:35 popodne. Posle tog trenutka, broj glasova na komentarima spušta se na samo 50-60 glasova po komentaru. Ova neobična razlika se može objasniti pretpostavkom da su vesti uklonjene sa naslovne stranice. Ali to još uvek ne objašnjava prvobitni skok u broju glasova.

U trenutku velikog pada glasova, odigrao se još jedan zanimljiv događaj. Pošto je izgleda zakasnio na “žurku” komentarisanja i glasanja, korisnik pod imenom “dddd” postovao je tri komentara jedan za drugim, u tipičnom navijačkom tonu koji na sva usta hvali postignuća vođe. Teško je ne pomisliti da je ovaj korisnik samo zaboravio da promeni korisničko ime, dok je pokušavao da komentariše sa različitih naloga.

Na ovom primeru možemo primetiti nekoliko nepravilnosti, koje ukazuju na organizovanu akciju osvajanja sekcije komentara:

1. broj glasova ne odgovara broju jedinstvenih posetilaca;
2. broj glasova čudno varira tokom vremena;
3. astroturferi su često aljkavi.

Iako su aktivnosti info-vojnika vladajuće koalicije najuočljivije, nikako ne treba isključivati da se time bave i pripadnici drugih politčkih opcija, kako ne bi zaostale za protivnicima u ratu.

DDoS napadi

U prethodnom delu istraživanja smo se bavili borbom za dominaciju u onlajn medijskom prostoru i kontaminacijom pažnje, a sada ćemo reći nešto više o pokušajima potiskivanja i uklanjanja sadržaja za koji se smatra da podriva interese i ometa konstruisanu sliku struktura moći.

Sajt ili blog koji objavljuje sadržaje kritične prema strukturama moći, bilo da su to politički ili korporativni subjekti, može biti kompromitovan na više načina. Pre nekoliko godina, DDoS  (Distrubuted Denial of Service) napadi, kojima se onemogućava pristup sajtu njegovim “preplavljivanjem”, postali su redovna pojava u Srbiji kada se u javnosti pojave informacije koje ukazuju na afere vodećih predstavnika vladajuće stranke i sa njima povezanih ljudi. To se uglavnom . Međutim, takav vid tehničkog pritiska privlačio je preveliku pažnju javnosti u Srbiji, te je u toku 2016. i 2017. primetan pad ove vrste povreda digitalnih prava. Nasuprot tome, danas se više koriste se sofisticiranije tehnike poput kreiranja lažnih profila i stranica na društvenim mrežama ili čak ubacivanja “afirmativnih” tekstova na sajtove medija.

DDoS napadi su prilično neefikasan metod cenzure – trajanje im je ograničeno, ne uništavaju sadržaj trajno i kao što smo napomenuli, često privlače još veću pažnju javnosti. S tim u vidu, možda se o ovim slučajevima pre može govoriti kao o obliku bulinga, sličnijem tradicionalnim pritiscima, zastrašivanju i napadima na novinare, nego kao o efikasnom sredstvu onlajn cenzure.

Kako se zapravo izvodi DDoS napad? U svojoj biti, to su tehnike “distribuiranog uskraćivanja usluga”, kako to njhovo ime na engleskom sugeriše. Serveru na kome se sajt nalazi šalje se neuobičajeno velik broj zahteva za pristup pomoću mreža koje znaju da čine i hiljade računara (tzv. botnets). Napadači koriste softverska i hardverska ograničenja u pogledu količine zahteva koje taj server može da obradi – u zavisnosti od svojih resursa (protok, radna memorija, vrsta procesora itd) svaki server može da obradi samo određeni broj zahteva u sekundi. Kada broj zahteva pređe limit dolazi do zasićenja, a u slučaju da zahtevi stižu i dalje, server uglavnom prestaje da ih obrađuje i obustavlja saobraćaj.  

DDoS napadi su za nepunih 20 godina prošli put od elektronske građanske neposlušnosti do “usluge” koja se može iznajmiti na sat. Umetnička i medijska aktivistička grupa Electronic Disturbance Theater je 1998. godine pokrenula seriju DDoS napada na američke i meksičke servere uz pomoć prilagođenog alata Fladnet, tvrdeći da je to oblik elektronske građanske neposlušnosti u korist Zapatističkog pokreta. Prema njihovom mišljenju, kao i prema mišljenju drugih medijskih teoretičara tog vremena, zajednička akcija blokiranja servera struktura moći predstavlja vid digitalnog mirnog protesta, koji pozajmljuje taktike ranijih društvenih pokreta i primenjuje ih na internet. Danas, ukoliko imate čak i skromna sredstva na raspolaganju i znate kome da se obratite, možete da onemogućite pristup brojnim sajtovima sa niskim nivoom tehničkih resursa – botnet se može iznajmiti sa svega 20 do 30 dolara.

U proleće i leto 2014, zabeležili smo prve značajnije DDoS napade na sajtove koji se više bave istraživačkim ili analitičkim novinarstvom nego dnevnom politikom, među kojima se kao mete posebno izdvajaju CINS – Centar za istraživačko novinarstvo Srbije i Peščanik. Međutim, kako su napadi postajali sve češći, tako su i njihove mete bile raznovrsnije. U jednom trenutku čak je izlgledalo da jedan tabloid koristi navodne napade za sopstvenu promociju.

Vizuelno smo predstavili logove servera jednog od napadnutih sajtova gde se mogu videti različiti tragovi, tj. digitalni otisci napada koji se odigrao 12. februara 2015. Svaka IP adresa, numerički identifikator koji se dodeljuje svakom uređaju povezanom na internet, predstavlja jednu horizontalnu liniju, ali smo adrese sakrili da sačuvamo privatnost ostalih posetilaca sajta.

Na ovom primeru smo vizuelizovali serverske logove jednog od napadnutih sajtova, gde možemo da vidimo različite tragove napada koji se desio 12. februara 2015. Svaka IP adresa je jedna horizontalna linija, ali smo na ih ovoj vizuelizaciji sakrili kako bismo zaštitili privatnost redovnih posetilaca.

Zaista je važno naglasiti da još uvek ne postoje čvrsti dokazi koji ukazuju da bilo koji organ vlasti ili bilo koja politička partija stoje iza napada na onlajn medije. Priroda DDoS napada i struktura mreže čine da nezavisni istraživači veoma teško mogu ući u trag ovim napadima, dok su napadači obično dobro sakriveni iza anonimnih mreža i višestrukih IP adresa u inostranstvu. Čak i kada bi postojao trag koji vodi do određenog pojedinca ili organizacije, teško da bismo iz toga mogli zaključiti ko je naredio napad. Jedino što imamo jeste korelacija između sadržaja, političkog konteksta i napada.

Osim DDoS napada, prethodnih godina smo zabeležili brojne druge oblike tehničkih napada, od ubacivanja malvera do izmene ili dodavanja sadržaja na internet portalima.

Misteriozni nestanci onlajn sadržaja

Krajem 2013, tekst o privilegijama kćerke Jorgovanke Tabaković, guvernerke Narodne banke Srbije, nestao je sa portala novosadskog Radija 021. Usled političkog pritiska odozgo, kako je objasnio glavni urednik, tekst je netragom uklonjen. Međutim, postalo je jasno da će pritisak morati da uzme drugačije obličje, s obzirom da je isti tekst već kopiran na brojnim ličnim statusima, blogovima i sajtovima nezavisnih medija. Jedan od njih, Centar za istraživačko novinarstvo postaće žrtva hakerskog napada par dana kasnije, kada nepoznati napadač/i sa sajta uklanja/ju samo tekst o guvernerkinoj ćerki. Iako su oba sajta su povratila sadržaj, ovaj slučaj je bio jedan od ranih znakova da se unutar podzemlja srpskog interneta rađaju novi tipovi aktivnosti. Vođene ne samo opštim političkim ubeđenjima o pravdi i nepravdi iz nedavnih ratova i gubljenja teritorije, nezakonite aktivnosti su ovog puta pratile agendu vladajuće partije.

Nedavno se pojavila nova praksa “nestanka” onlajn sadržaja sa info-portala, koja dodatno pojačava tezu o autocenzuri u medijima, posebno onim u kojima je država delimični vlasnik ili osnivač. Tako su Večernje novosti za vreme predsedničke kampanje uklonile tekst sa izjavom kandidata Vuka Jeremića da je Aleksandar Vučić zloupotrebio državne resurse za potrebe snimanja predizbornog spota. Međutim, ostao je tvit sa linkom na zvaničnom nalogu Novosti, koji pokazuje da je vest zaista bila objavljena.

Mnogo zanimljiviji su slučajevi uklanjanja tekstova sa portala Radio-televizije Vojvodine, pokrajinskog javnog servisa, koje je internet zajednica uočila početkom 2017. Najpre se na udaru našla izjava istoričara, koji je trenutnu vlast u Srbiji uporedio sa okupacionom vladom Milana Nedića, a zatim i dva teksta o partijskom zapošljavanju. Čak ni privatni mediji sa stranim vlasnicima ne odolevaju – uredništvo tabloida Alo, tada u vlasništvu nemačko-švajcarske kompanije Ringier Axel Springer, izgleda se u nekom trenutku “predomislilo” kada je reč o objavljivanju teksa o prijavljenoj imovini gradonačelnika Beograda Siniše Malog.

Blokada sadržaja kroz “algoritamsku crnu kutiju”

Mećava koja je pogodila Feketić u februaru 2014. s početka naše priče, otkrila je da javni servis RTS, autsorsuje upravljanje svojim digitalnim autorskim pravima. Ipak, u ovom slučaju, umesto da prijavljuju i traže uklanjanje zaštićenih audio i video snimaka popularnih pevača, mehanizam je korišćen da bi se uklonila satirična verzija sada već čuvenog snimka sa budućim premijerom dok vodi izbornu kampanju u snegu, uz pomoć preplašenog dečaka kojeg je “spasao” iz oluje. Ovaj događaj je takođe bio prilika da se upoznamo s politikama Jutjuba za uklanjanje osporenog materijala, bez ikakvog posebnog razmatranja druge strane.

Posebno je bilo zabrinjavaće saznanje da je takva praksa primenjena i dve godine kasnije, u avgustu 2016, kada je Zaštitniku građana Srbije iz nepoznatog razloga privremeno oduzet pristup njegovom zvaničnom Jutjub kanalu. Umesto odgovora na žalbu, kancelarija Zaštitnika građana je upućena da pročita Uslove korišćenja i smernice Jutjub zajednice. Mejl korišćen za upravljanje Ombusdmanovim Jutjub kanalom takođe je bio blokiran. Iako je ovaj incident na kraju srećno razrešen, postalo je jasno da su opšti uslovi korišćenja globalnih društvenih medija, koji bi trebalo da služe zaštiti autorskih prava i zabrani govora mržnje ili dečije pornografije, postali oruđe za zloupotrebu prava i cenzuru na internetu.

Iz navedenih i mnogih drugih slučajeva se primećuje da u sve većoj meri o našim video-sadržajima odlučuje “algoritamska crna kutija”, za koju nismo uopšte sigurni po kom principu radi. Kompanija KVZ, koju smo spomenuli na početku istraživanja, blokira video materijale na Jutjubu koji su navodno predmet njenih autorskih prava, često u politički osetljivom kontekstu, pa je tako bila blokirana izjava premijera Vučića o Vilijemu Vokeru za portal Sputnjik, o čemu su brojni mediji u Srbiji panično izvestili. Nedavno je nestala i izjava ambasadora SAD u Srbiji Kajla Skota o tabloidu Informer, koja je sada iz nepoznatog razloga uklonjena sa Jutjuba, iako je dostupna na sajtu Tanjuga, koji je snimio izjavu. Sadržaji se u najvećem broju slučajeva “vrate”, ali činjenica da vaš video može da ukloni privatna kompanija pod veoma čudnim okolnostima ne uliva poverenje.

Poplave kao jedan od presudnih momenata

Beogradska opština Obrenovac bila je najteže pogođena, uz desetine preminulih, hiljade evakuisanih i ogromnu materijalnu štetu. Od početka je bilo jasno da su javne službe bile preopterećene ili nesposobne da se izbore sa situacijom, pa su društvene mreže ubrzo pretvorene u oglasne table za volontere, prikupljanje pomoći i razmenu informacija, što je bilo od naročite važnosti s obzirom da je tradicionalnim medijima nedostajalo resursa ili interesovanja za izveštavanje sa terena. Ovi drugi, uglavnom provladini tabloidi, puštali su lažne senzacionalističke priče o stotinama mrtvih tela koja plutaju naokolo i pljačkaškim bandama Roma.

Kada su se prvi pozivi na odgovornost pojavili na internetu, cenzori su se trgli iz dremeža. Više blogova i sajtova je uklonjeno, i to na takav način da je reagovala predstavnica OEBS-a za slobodu medija Dunja Mijatović. Saopštenje u kojem se građani Obrenovca pozivaju da ostanu u svojim domovima obrisano je sa zvaničnog sajta grada Beograda, pošto je javnost dovodila u pitanje postupanje zvaničnih službi u vreme opasnosti. Svedočenja građana pogođenih poplavama uklonjena su sa portala za volontersku pomoć, što je objašnjeno kao povlačenje potencijalno kontroverznog sadržaja. U kombinaciji sa kompjuterskim napadima i oflajn političkim pritiscima, sa brojnih portala iznenada je nestalo otvoreno pismo premijeru kojim se zahteva njegova ostavka. Grupa korisnika društvenih medija, blogera i onlajn novinara pokrenula je peticiju protiv cenzure.

Momentum je izgubljen kada je još jedna društvena “nepogoda” potresla internet u Srbiji objavljivanjem navoda o plagijatima visokih državnih zvaničnika, i kada je postalo jasno da drugim granama vlasti nije u planu istraga incidenata oko poplava, niti slučajeva povreda internet sloboda i digitalnih prava. Tradicionalni mediji su sajber napade uglavnom spinovali kao slučajeve tehničkog neznanja ili samoviktimizaciju pristalica opozicije.

Targetirani napadi na pojedince

Iako napadi na medije predstavljaju tešku povredu prava na slobodu izražavanja, kada su usmereni na pojedince, odnosno novinare i aktiviste, napadi su još intruzivniji. Posledice nisu uvek vidljive u javnosti i često prođu nezapaženo, ali kod novinara ciljani napadi izazivaju strah, osećaj pritiska i zebnje.

Kako bi došao do osetljivih informacija, napadač pravi lažnu kopiju popularnog sajta na kome će žrtva ostaviti svoje podatke ne sluteći prevaru. Takvi napadi se nazivaju fišing (phishing) i motivi mogu biti različiti – od ostvarivanja finansijske koristi do pristupa nečijem onlajn nalogu. U slučaju istraživačkog novinara Stevana Dojčinovića, to je bila lažna stranica za prijavu na Guglov nalog, čiji je link dobio elektronskom poštom. Iako su istraživački novinari dobro pripremljeni kada je u pitanju fizička i digitalna bezbednost, priroda njihovog posla je takva da ponekad moraju da obrate pažnju na linkove koje su dobili od nepoznatih izvora, naročito ako mejl adresa izgleda uverljivo. Primena dvostruke verifikacije donekle rešava ovaj problem, jer otežava napadačima da se domognu tuđeg naloga, ali nije nemoguće lažirati telefonski broj i tako dobiti SMS poruku sa sigurnosnim kodom.

Slučaj javno objavljenih mejlova Miljane Radivojević, istraživačice sa Univerziteta u Kembridžu, bio je naročito interesantan. U emisiji televizije sa nacionalnom frenkvencijom, vlasnik univerziteta na kom je ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, navodno odbranio svoj doktorat, javno je prikazao sadržaj njene privatne prepiske sa kolegom s kojim je radila na priči o plagijatu ministrovog doktorata. Pored toga što je bio nezakonit, po više različitih osnova, cilj ovog čina bio je da se uništi reputacija Miljane Radivojević, te da se ona diskredituje u očima javnosti.

Još jedan pokušaj diskreditacije je slučaj Dragane Pećo iz decembra 2014, istraživačke novinarke koja je tada radila za CINS. Ona domaćim institucijama redovno upućuje zahteve za pristup informacijama od javnog značaja elektronskim putem, koristeći standardnu formu i digitalnu kopiju svog potpisa kako bi sastavila zahtev koji zatim šalje mejlom. U jednom trenutku, primila je poziv od predstavnika službe za informisanje jednog javnog preduzeća koje je primilo zahtev sa novinarkinim potpisom. Kako se ispostavilo, identičan zahtev sa njenim potpisom poslat je na adrese više javnih institucija, državnih i privatnih preduzeća, sa mejla koji novinarka nikad nije koristila niti ga je kreirala. Ovo je takođe način manipulisanja nečijom reputacijom i preuzimanja profesionalnog identiteta, što se u slučaju novinara može smatrati otežavajućom okolnošću.

Još jedna veoma nepovoljna i nezakonita praksa jeste tzv. “hapšenje” onlajn naloga, koja je izazvala pažnju javnosti u dva navrata. Prvi slučaj dogodio se 2015. godine u Aleksincu, kada je policija “uhapsila” Fejsbuk nalog Dejana Milojevića, nakon što je objavio komentar koji je delovao kao poziv na organizovano ubistvo premijera, iako je kasnije istakao da se šalio. Šifra na njegovom nalogu je promenjena prilikom dolaska policije i pretresa njegove kuće. Sličan scenario se dogodio u junu 2017, samo su ovog puta Draganu Muraru, građaninu Obrenovca, oduzeti Gmail i Tviter nalozi.

Izlišno je govoriti koliko su ovakvi postupci intruzivni, naročito imajući u vidu da onlajn profili predstavljaju zbirku privatnih podataka vlasnika, zbog čega se ni na koji način ne bi mogu smatrati predmetima ili uređajima koje policija po Zakoniku o krivičnom postupku može da oduzme.

DEO 2: BOJNO POLJE DRUŠTVENIH MREŽA, HAPŠENJA I PRITVORI

Ratovi na društvenim mrežama: igre trolova

Prvobitni koncept interneta i njegova arhitektura obećavali su mogućnost decentralizovanosti i demokratije, gde svaka osoba može biti medij. Međutim, 50 godina kasnije od ovog sna nije mnogo šta preostalo. U realnosti, infrastruktura i servisi su u velikoj meri centralizovani, kontrolišu ih pružaoci usluga interneta i gigantske kompanije kao što su Gugl i Fejsbuk. Još uvek postoji mogućnost da svaka osoba bude medij, ali u većini slučajeva one ostaju unutar većih društvenih i medijskih struktura, koje su u vlasništvu i pod kontrolom drugih aktera. Ipak, vladama i političkim akterima danas je znatno teže da kontrolišu medije nego što je to bilo pre 20 godina, kada su čvorišta koja je trebalo držati pod kontrolom bila grupisana oko nekoliko nacionalnih TV stanica i novina. U tom smislu, s pojavom društvenih medija, rađa se i novi oblik ratnog fronta na kome je cilj ostvariti dominaciju individualnih čvorišta (ljudi i/ili automatizovanih naloga) i njihovih društvenih veza – prijatelja, kolega, rođaka.

Instrumentalizacijom i osvajanjem individualnih naloga otvara se mogućnost uplitanja i uticaja na njihove društvene grafove, tj. mrežne prikaze njihovih društvenih krugova, koje čine stotine prijatelja, kolega i rođaka sa kojima ostvaruju interakcije na platformama društvenih mreža. Ekosistemi društvenih medija čine plodno tlo za različite oblike dezinformisanja ili blaćenja oponenata, ili makar samo za navijačke aktivnosti, u zavisnosti od vrste političkog ratovanja. U takvoj sredini, politička propaganda, širenje ideja, informacija ili tračeva, sa ciljem da se pomogne ili naškodi instituciji, ideji ili pojedincu, može se vršiti kroz individualna čvorišta koja su anonimna ili bez vidljive, direktne veze između njihovih realnih identiteta i političkog aktera za koga agituju.

Mapiranje Tviter ratišta u Srbiji

Kada je reč o personalizovanju aktera i merenju njihovog uticaja u određenoj mreži, najkorisnija metoda je analiza društvenih mreža (Social Network Analysis ili skraćeno SNA). Dobar primer studije slučaja za analizu društvenih mreža jeste istraživanje SHARE Lab-a za vreme kampanje za parlamentarne izbore 2016, kada smo kao uzorak uzeli sve tvitove koji su sadržali haštag #izbori2016.

Pri razmatranju ovog grafika, treba imati par stvari na umu. Čvorišta u mreži su ljudi/entiteti (organizacije), a veze između njih su njihove interakcije.

Veličina čvorišta predstavlja količinu interakcija, tj. direktnih tvitova i odgovora, u kojima je određeno čvorište učestvovalo, odnosno suma dolaznih i odlaznih interakcija. Obojili smo najveća čvorišta političkih organizacija (njihovi neposredni susedi u mreži imaju istu boju slabije nijanse) prema političkoj strukturi koju predstavljaju.

Možemo da uočimo da je zajednica Tviter korisnika u Srbiji duboko polarizovana, kao i samo društvo, što se naročito ističe prilikom društvenih događaja poput izbora. Vladajuća stranka se nalazi na jednoj strani (plava čvorišta) nasuprot ostalim strankama na drugoj. Nekoliko čvorišta gravitira sa strane, što ne znači da su neutralna, već da imaju svoju mikro-sferu delovanja. Već neko vreme je u srpskoj političkoj retorici izraženo prisutan narativ “mi” protiv “njih”. Kako su potreba za autoviktimizacijom i populizam među ključnim obeležjima savremenih srpskih političara, opšti ton izborne kampanje u 2016. godini bio je u velikoj meri negativan (usmeren na napadanje protivnika) a manje afirmativan (vlastiti program i obećanja).

Takođe, mogu se primetiti dve glavne vrste gospodara političkih Tviter trolova:

Napadač: na desnoj strani grafa, u centru plavog tima (vladajuća stranka), nalazi se veliko bledo-žuto čvorište (@zeljkocenej). Ovaj korisnik je povezan sa drugim korisnicima iz plavog tima, koji ga retvituju i lajkuju, ali je sadržaj njegovih tvitova češće usmeren na žuti, opozicioni tim (@demokrate), zbog čega mu je algoritam pripisao žućkastu boju. Prema ovom grafu, to je u vreme predizborne kampanje 2016. bio najmoćniji “gospodar” trolova, jedan od motora propagandne mašinerije plavog tima.

Most: drugi zanimljiv primer može se primetiti u donjem srednjem delu grafa. Nalog @kika_bibic predstavlja svojevrsni most koji služi za pojačavanje (retvitovanjem i odgovaranjem) većeg dela napada plavog tima na zvanična čvorišta opozicionih stranaka, naloge pojedinaca povezanih sa opozicionim čvorištima i naloge medija koji su percipirani kao deo suprotnog tabora (npr. @n1infobg).

Međutim, pored stvarnih, ljudskih “gospodara” trolova, primenom algoritma SNA otkrili smo tragove primitivnih veštačkih aktera dok su pokušavali da učestvuju u informacionom ratu na Tviteru.

Neobičan je slučaj haštaga #slozno, što je bio slogan izborne liste “Složno za Srbiju”. Ova lista nije imala vidljivu podršku javnosti na društvenim medijima, naročito na Tviteru gde čak ni političari sa liste nisu bili aktivni, niti je postojala zajednica koja bi diskutovala o njihovim predlozima ili programu u kontekstu izborne kampanje. Ipak, pojavio se jedan tvit sa ovim haštagom, objavljen na očigledno lažnom nalogu @najludja, koji je kreiran par sati pre nego što je tvit objavljen.

Ovaj tvit su više od hiljadu puta retvitovali nalozi koji inače nisu bili aktivni u diskusijama oko izborne kampanje, pa čak ni locirani u Srbiji. Jasan primer autsorsovanja podrške možda je poslužio kao probni slučaj nekome ko je hteo da vidi koliko bi veštački astroturfing mogao biti efikasan u kontekstu izbora. Tvit je obrisan ubrzo nakon objavljivanja, ali ga je softver koji smo koristili za prikupljanje podataka već registrovao.

Fenomen je jasno vidljiv u levom delu grafika.

Politički mehurići u Fejsbukovom akvarijumu

Najveću svetsku društvenu mrežu, koju smo temeljno analizirali u prethodnom istraživanju, naseljava više od polovine populacije Srbije, i ona verovatno čini jedan od najvećih ekosistema u informacionom ratovanju. Bez namere da se ovde previše upuštamo u pitanje koliko je sam Fejsbuk aktivni igrač, nimalo neutralan, sposoban da oblikuje, menja ili cenzuriše političke razgovore, samo ćemo reći da interfejs, struktura i algoritmi u osnovi Fejsbuka diktiraju pravila ovog ratovanja.

U svojoj knjizi Filter mehur, Ilaj Pariser tvrdi da Fejsbuk algoritmi stvaraju informativni mehur u kom je korisnik intelektualno izolovan, manje izložen suprotstavljenim stavovima, tako što, na osnovu podataka o korisniku, selektivno nagađaju koje bi informacije korisnik želeo da vidi. Ovaj fenomen je poznat i kao “soba odjeka”, metaforički opis situacije u kojoj su informacije, ideje ili uverenja pojačane prenosom i ponavljanjem unutar “zatvorenog” sistema, gde su različiti ili suprotstavljeni stavovi cenzurisani, onemogućeni ili na drugi način nedovoljno zastupljeni.

Drugim rečima, ovo stvara visoko politizovan prostor, ali u isto vreme ovi mehurovi, kojima delom upravlja korisnik a delom algoritam, lako mogu postati sobe u kojima ljudi istih političkih sklonosti samo diskutuju međusobno, ne izlažući se drugačijim političkim stavovima.

Za vreme izbornih kampanja 2016. i 2017. u Srbiji prikupili smo podatke sa zvaničnih Fejsbuk strana 20 političkih stranaka i 11 predsedničkih kandidata, ali ćemo se na kratko osvrnuti na broj korisnika i broj njihovih interakcija (lajk, komentar) sa zvaničnim FB stranama političkih partijama, odnosno predsedničkih kandidata.

Na ovoj tabeli svaki krug predstavlja jednog korisnika koji je ušao u interakciju sa zvaničnim stranama političkih stranaka na Fejsbuku tokom kampanje 2016. Veličina i boja kvadrata su u srazmeri sa brojem interakcija. Takav pristup nam omogućava da uočimo odnos između korisnika koji imaju veliki broj interakcija i korisnici sa malim brojem interakcija.

Ovi grafovi nam mogu pomoći da steknemo predstavu o veličini političke onlajn propagandne mašinerije u svakoj stranci. S naše tačke gledišta čini se da je razumno zaključiti da se korisnici koji imaju više od 100 interakcija sa jednom strankom u toku perioda kampanje, mogu smatrati aktivnim učesnicima, agentima političke propagande koji sprovode političku agendu unutar svoje mreže prijatelja.

Kao što smo videli u prethodnim poglavljima, prostor mejnstrim onlajn medija već je osvojen i tu dominira vladajuća partija i propaganda vlade, dok je orkestrirana vojska za trolovanje kontaminirala polje za javnu raspravu u komentarima. Stoga je Fejsbuk logičan izbor novoformiranih opozicionih stranaka za promociju svog programa i komunikaciju sa bazom. To se jasno može videti na prikazanoj tabeli, gde su dve najveće grupe činili mladi opozicioni pokreti “Dveri” i “Dosta je bilo”. Iako su dominirali u Fejsbuk sferi sa gotovo 50% interakcija, na parlamentarnim izborima 2016. su jedva prešli cenzus (5%). Interesantno je da su stranice predsedničkih kandidata ovih pokreta, ujedno i njihovi lideri, Boško Obradović odnosno Saša Radulović bile daleko manje aktivne na Fejsbuku nego za vreme prošlogodišnje kampanje.

Hapšenja i pritvori

Posle poplava iz 2014. godine, kada je postalo jasno da provladini tablodi neće snositi nikakve posledice za širenje panike i lažno izveštavanje, policija je počela da poziva pojedine korisnike društvenih medija na informativne razgovore. Prećeno im je optužbama za “širenje panike” jer su objavljivali glasine o razmerama nepogode i posledicama nesposobnosti javnih zvaničnika.

Bez obzira da li je konfuzija oko zakonske odredbe koja tretira “izazivanje“, a ne “širenje panike”, nastala namerno ili ne, pokazalo se da može biti koristan alat za pravo širenje onlajn zebnje. Iako su njihovi statusi postavljani na privatnim nalozima, a panike nije bilo, među privedenima su se, između ostalih, našli jedan 18-godišnji mladić, otac dvoje dece, profesionalna šminkerka. Sve u svemu, u prvom talasu bilo je najmanje 15 ovakvih slučajeva na široj teritoriji Beograda. U narednim mesecima pojavili su se izveštaji da su pretnje sličnim postupcima izrečene i nekolicini lokalnih onlajn i radio novinara iz manjih mesta i gradova, sve u vezi sa događajima oko poplava.

Na jesen iste godine, CINS je objavio svedočenja ljudi koji su bili zadržani u pritvoru i koji su kasnije terećeni za “pokušaj” izazivanja panike.

U godinama koje slede, ovakva vrsta “regulisanja” ne samo komentara na medijskim portalima i postova na društvenim medijima, već čitave javne sfere, korišćena je u nekoliko prilika. U oktobru 2016, Luka Maksimović, poznatiji kao Ljubiša Preletačević Beli, koga je politička parodija neočekivano uvela u Skupštinu opštine Mladenovac, a kasnije mu omogućila i treće mesto na predsedničkim izborima, pozvan je na saslušanje zbog javnog protesta oko nerešenog pitanja kvaliteta pijaće vode. Neposredno posle predsedničkih izbora 2017, na informativni razgovor je pozvan muzičar Predrag Gostović, koji je na Tviteru podelio snimak ubacivanja glasačkih listića u kutije za koji je policija utvrdila da je šala.

Još jedna zgodna vrsta pravnog osnova za oblikovanje javnog mnjenja jeste učitavanje pretnji u onlajn komentare, navodno upućene premijeru ili drugim državnim funkcionerima. Tačan broj ovakvih slučajeva nije dostupan, ali se trend može pratiti kroz povremene senzacionalističke naslove koji veličaju veštinu “sajber policije” u hvatanju “hakera”.

Nijedna od tih metoda nije dovela do značajnih rezultata u formalnim sudskim postupcima, pa se očekuje da će se mnogi ovakvi slučajevi verovatno vući po sudovima dok se ne odustane od krivičnog gonjenja ili dok predmeti ne zastare. Mnogo je interesantniji njihov rezultat u prilagođavanju predstave javnosti o tome sme da se kaže naglas i gde su granice privatnog prostora u kom se slobodno može izraziti bes, frustracija i slično.

Posledice

Nesigurnost i strah

Možemo reći da je glavna posledica ovih napada rast nesigurnosti i straha, što za rezultat ima tzv. Efekat zebnje po slobodu izražavanja na mreži. Činjenica je da objavljivanje sadržaja koji kritikuje strukture moći (vlade, kriminalnih grupa, bilo kojih drugih centara moći) može dovesti do uništavanja, blokade ili privremenog nestanka sajta što, uz pojačan stres i skup posao oko obnove sistema, može nepovoljno uticati na spremnost ljudi da upražnjavaju svoje slobode. U sajber prostoru, odbrana je uobičajeno skuplja nego napad, što prilično obeshrabruje male i nezavisne onlajn i građanske medije koji ne mogu sebi da priušte skupe stručnjake za sajber bezbednost ili tehnička rešenja za zaštitu. Prema Evgeniju Morozovu, poznatom kritičaru i analitičaru internet kulture, DDoS napadi vrše veliki psihološki pritisak na kreatore sadržaja, primoravajući ih da brinu o svakakvim institucionalnim problemima, odnosima sa hosting kompanijom, posledicama koje će nedostupnost sajta imati na njihovu onlajn zajednicu, i sličnom.

Donekle pozitivan ishod ovog trenda može se naći u tome da su neke profesionalnije medijske organizacije počele da primenjuju sisteme za ublažavanje ddos napada (npr. Cloudflare). Poslednjih meseci DDoS napadi su se nastavili, ali za razliku od onih iz 2014, sada su dosta sofisticiraniji, koriste velike i izdržljivije bot mreže koje uspevaju da zaobiđu besplatne verzije zaštitnih sistema i pogase servere.

Uticaj efekta zebnje na širu javnost

Hapšenje pojedinaca zbog blogova, komentara ili drugih oblika onlajn izražavanja ima za posledicu efekat zebnje ne samo na novinare i medijske organizacije, već i na širu onlajn zajednicu, koja danas čini 60% stanovništva srbije. Stoga, čini se da se građani ne osećaju osnaženo i zaštićeno u digitalnom okruženju, što umanjuje potencijalnu primenu novih tehnologija. S pravom se može očekivati da će pravni postupci koje je država preduzela tokom prošlke godine, dodatno pojačati efekat zebnje u digitalnoj zajednici.

Narušavanje privatnosti i nadzor

Ciljani napadi na privatnu i profesionalnu komunikaciju, te na alate za rad kao što su mejlovi, onlajn dokumenti i baze podataka, mogu ugroziti anonimnost novinarskih izvora, otkriti istraživačke planove ili se upotrebiti za diskreditaciju žrtve objavljivanjem privatnih informacija, kao i za krađu identiteta. Osvajanje višeg nivoa digitalne bezbednosti često podrazumeva složene procedure, promenu uobičajenih navika pri korišćenju tehnologije, što može umanjiti efikasnost novinara i organizacija.

Obeshrabrivanje javnog dijaloga

Razmere manipulisanja javnim mnjenjem uz pomoć tehničkih alata kojima diriguju članovi političkih partija, izazivajući poplave komentara na većim medijskim portalima i društvenim medijima, transformiše prostor otvoren za dijalog i izražavanje stavova u polje gde se može čuti samo jedno mišljenje, čime se stvara lažna slika javnog mnjenja. Od ove veštački stvorene buke gotovo je nemoguće čuti prave glasove pojedinaca, što obeshrabljuje dijalog o temama značajnim za društvo.

U Deklaraciji o poštovanju internet sloboda u političkoj komunikaciji, SHARE Fondacija je, zajedno sa 200 nacionalnih organizacija i eksperata, ukazala da slučajevi internet cenzure, napada na sajtove i privatne naloge, predstavljaju povredu ljudskih prava čime se krše Ustav i zakoni Srbije.

Neuspešna zaštita

Možemo utvrditi da vlada nije uspela da zaštiti onlajn medije i građanske novinare u Srbiji. Svesni smo da nadležna državna tela imaju ograničene tehničke i organizacione kapacitete za efikasniju reakciju u određenim situacijama. Međutim, prava opasnost leži u činjenici da reakcije nadležnih (tužilaštva, policije i sudstva) zavise od slučaja do slučaja – nekada su veoma efikasne, a nekada spore i bez pravog odgovora.

Vrlo spore reakcije, ili njihovo potpuno odsustvo, u najvećem broju slučajeva povezane su sa sajber napadima na onlajn medije, istraživačke novinare i građanske medije kritične prema vlastima. Tokom protekle 3 godine, SHARE Fondacija je preuzela aktivnu ulogu u monitoringu i forenzičkoj analizi napada na onlajn medije i nadležnim službama dostavila obilje dokumentacije, ali nijedan od većih slučajeva napada na medije nije doveo do hapšenja, pa čak ni do prigodnog oglašavanja nadležnih. Takva praksa obeshrabuje poverenje građana i onlajn medijskih organizacija u zaštitu države. Nedostatak odgovarajućih reakcija otvara prostor teorijama prema kojima različite strukture moći unutar države nemaju interes da se ovi slučajevi sajber napada uopšte reše.

S druge strane, nadležni organi pokazali su se veoma efikasnim u hapšenju i sudskim postupcima protiv korisnika društvenih medija i blogera (slučaj Malagurski, slučajevi izazivanja panike tokom poplava). Svi ovi aspekti zajedno degradiraju ne samo pravnu sigurnost u ovim oblastima, već i opšti nivo vladavine prava.