Prema podacima Međunarodne telekomunikacione unije (ITU), 11 miliona stanovnika Kube raspolaže sa 8.157 fiksnih širokopojasnih internet konekcija (0.007%), koje su uglavnom rezervisane za vladine institucije i vrlo privilegovane pojedince. Nešto manje privilegovani građani (5.6% domaćinstava) imaju sreću da im je omogućen pristup bolno sporoj dial-up vezi, pod kontrolom vlade, brzine od oko 4-5 Kbit/s.
Državni telekomunikacioni provajder ETECSA je 2015. godine otvorio 35 javnih WiFi zona gde Kubanci mogu da pristupe internetu po ceni od 2 konvertibilna kubanska pezosa (oko 2 US dolara) po satu, što je oko 10% njihovog mesečnog prihoda od 17 dolara (toliko iznosi prosečna plata ljudi koji rade za državu, tj. većine stanovništva). Teoretski, ukoliko bi se nekom stanovniku Kube posrećilo da živi unutar jedne od ovih WiFi zona, a padne mu na pamet da bude konektovan ceo mesec, morao bi da plati 1.440 konvertibilnih pezosa, što je skoro 50 puta više nego što, recimo, stanovnici Bukurešta u Rumuniji plaćaju za vezu od 25 Mbits/s. Morao bi da radi približno 6 godina za jedan mesec ne tako brzog, bežičnog pristupa internetu.
Mogli bismo pretpostaviti da Kuba verovatno nije najbolji primer socijalističke prakse jedne državne uprave koja drži monopol u komunističkoj zemlji, ali to nije tema ove priče.
INTERESUJU NAS ALTERNATIVNI OBLICI UMREŽAVANJA I DISTRIBUCIJE SADRŽAJA SA MARGINA CENTRALIZOVANE INFRASTRUKTURE KOJOM UPRAVLJA VLADA, OD KOJIH NEKI FUNKCIONIŠU KAO POTPUNO NEZAVISNI ’SERVIS’ BEZ VEZE SA DRŽAVNOM MREŽOM, DOK DRUGI KORISTE SVAKI MOGUĆI NAČIN DA IZVRŠE APROPRIJACIJU I PREUZMU KONTROLU NAD POSTOJEĆIM RESURSIMA.
Kroz tri kratke priče ispitaćemo kako jedno izolovano društvo uspeva da premosti ovaj jaz i uspostavi alternativne načine pristupa, distribucije, deljenja i uživanja u digitalnim sadržajima.
Kadar iz igre “Call of Duty”: Tajne Operacije, lokacija u Havani, Kuba (Izvor: Call of Duty Wiki)
UJEDINJENE NANO NACIJE
Gospodin X, u svojim srednjim dvadesetim, strastveni je Battlefield gejmer i administator „Los Pir@t@s“ podčvora smeštenog u jednom, ne tako bogatom kvartu u Havani. Njegov kompjuter je povezan sa šest drugih kuća u komšiluku, uz pomoć dugih UTP kablova koji prolaze kroz rupe izbušene u zidu i protežu se preko krovova, dvorišta i okolnih ulica.
Na krovu obližnje zgrade instalirao je WiFi nano-stanicu koja domovima izvan raspona UTP kablova od 100 metara, omogućava da se priključe na njegovu lokalnu mrežu uz pomoć različitih, sklepanih ili kupljenih WiFi uređaja. Svi oni čine jednu lokalnu mrežu od oko 20 povezanih domaćinstava, osnaženih da šeruju, komuniciraju i, najčešće, igraju igrice.
Ova mala komšijska mreža povezana je sa većim mrežnim čvorovima. Jedan kilometar severno u blokovima visokih stambenih zgrada, u kvartu Nuevo Vedado, postoji mnogo veća mrežna struktura.
Blokovi u kvartu Nuevo Vedado
U ovom delu grada, koji podseća na stil gradnje blokova u socijalističkoj Jugoslaviji, krije se jedna od najgušćih komšijskih mreža. Kroz ventilacione otvore u zgradama protežu se kilometri UTP kablova, dok su krovovi idealna mesta za mrežu nano stanica.
Ventilacioni otvori u zgradama kvarta Nuevo Vedado
Kao što možete pretpostaviti, ova mreža je povezana sa drugim ogromnim mrežnim čvorom. Ovaj je kvartu Cerro i ima više od 2000 povezanih domaćinstava.
Satelitska slika kvarta Cerro, Havana (Izvor: Google Earth)
Svaka četvrt u Havani ima svoju mrežu povezanih kompjutera, servera i nano-stanica, a sve one čine jednu ogromnu gradsku mrežu – SNET (Street NetWork) – sa oko 12.000 povezanih domaćinstava.
SKRIVENA MREŽA KABLOVA, NANO-STANICA I REPETITORA PROTEŽE SE PREKO 30 KILOMETARA OD SANTA FEA NA ZAPADU GRADA, DO OBODA ALMARA NA ISTOKU, I PREKO 20 KILOMETARA OD KVARTA MALECON NA SEVERU DO KVARTA COTORRO NA JUGU, POTPUNO NEZAVISNA OD VLADE, GRADSKIH ILI PRIVATNIH PREDUZEĆA, KOJA PRIPADA SAMO NARODU – KRAJNJEM ČVORU KOJI ČINI OVU IMPRESIVNU MREŽNU STRUKTURU.
Takve mreže ne postoje samo u Havani, nego i u većini ostrvskih pokrajina. Druga po veličini se nalazi u Matanzasu, sa oko 2000 umreženih domaćinstava. Mreže nisu međusobno povezane, već egzistiraju kao neka izolovana ostrva mreža. Nisu povezane međusobno, ali ni sa spoljašnjim svetom, internetom.
Skriveno utočište
Svaki segment ove ogromne infrastrukture pripada samo njenim korisnicima. Svaki korisnik poseduje svoj komad mrežne slagalice, nano-stanicu, server ili kabl. Ne postoji taksa za korišćenje protoka ili sadržaja iz zajedničkih foldera, koji su dostupni svima za kopiranje i distribuciju. Ne postoje usluge koje se naplaćuju a reklamiranje je zabranjeno. U svetu u kom smo zaboravili kako izgleda biti u posedu vlastite infrastrukture, gde sve što se nalazi iza ekrana pripada nekom drugom dok smo mi uglavnom samo potrošači a ne proizvođači, gde smo neprestano profilisani, targetirani i kvantifikovani – ove izolovane mreže, bez reklama, u vlasništvu korisnika, deluju kao neka utočišta tehno utopije. Boravak u njima podseća na rane dane interneta. Ali, kao i obično, medalja ima i drugu stranu.
Pravila igre
Postojanje ove mreže zavisi od nevidljivog, nepisanog i lukavog plesa s kubanskom državom. Prema kubanskoj „realnosti“, ova mreža ne bi trebalo da postoji. Mada umrežavanje kompjutera nije zabranjeno, uvoz mrežne opreme na Kubu jeste.
Budući da Kuba nema fabrike koje prave nano stanice ili drugu mrežnu opremu, nezavisna mreža od 30 kilometara i 12.000 povezanih uređaja naprosto se ne uklapa u zadatu sliku. Država još uvek nije preduzela korake, nadajmo se da ni neće, iako je prilično neverovatno da je ovaj fenomen prošao neprimećeno. S druge strane, na mreži važe stroga interna pravila kojima se reguliše svaka moguća diskusija o politici, distribucija pornografije ili „bilo šta što može da utiče na sliku o SNET-u ili našoj državi (Kubi)“. Pravilima je takođe zabranjeno da se mreža poveže na internet, kao i da se koristi za emitovanje bilo kog stranog televizijskog ili radio programa. SNET korisnici znaju da njihova dragocena mreža može nestati za tren oka ako bi neko pomislio da služi kao platforma za „kontrarevolucionarne“ aktivnosti. Stoga je autocenzura duboko ugrađena u svaki krajnji čvor ove mreže, dok administratori podčvorova i čvorova mogu da blokiraju svakoga ko se ne pridržava jasnih pravila opisanih u dokumentu „Opšta pravila SNET-a“.
Mogli bismo raspravljati ili kritikovati ova interna pravila iz različitih uglova, ali je jasno da ona čine funkcionalni odbrambeni mehanizam koji mreži omogućava postojanje u zaista specifičnim kubanskim uslovima. S druge strane, treba da nam je jasno i da ova mreža nije produkt nekog sajber-utopijskog sna o slobodi i osnaživanju – danju se uglavnom koristi za multiplejer igrice, a noću za razmenu filmova i softvera.
Internet iz domaće proizvodnje
Pa ipak, nije reč samo o igricama i šerovanju. Na mreži postoji čitav mali univerzum lokalnih sajtova, besplatnih usluga i društvenih mreža koje čine članovi i koje su vidljive samo njima. Mreža ima i svoj pretraživač – Look.me, društvenu mrežu – Facebokito, pa i sopstvenu verziju sajta Ebay, pod nazivom Timbirichy.
Tu se može naći oflajn verzija Vikipedije kao i redovno ažuriran „Revolico“, najveći i najznačajniji kubanski sajt za onlajn aukcije i kupovinu koji pre svega postoji na „pravom“ Internetu, a koji se replikuje i na SNET i na „El Paquete“. Većina čvorova, gradskih četvrti, ima sopstvene sajtove sa vestima, forume i blogove, a postoje i brojni namenski serveri za gejming.
Na ovom malom internetu nema domena, samo lokalnih IP adresa koje se dodeljuju svakom korisniku, verovatno kada ih neka lokalna inkarnacija Džona Postela inicira u SNET društvo, pošto su napamet naučili „Opšta pravila SNET-a“.
Udaljeni od tastature
Ponekad se ova zajednica okuplja „udaljena od tastature“, na skupovima na javnim mestima. Nedavno se, nakon samo jedne objave na forumu, nekoliko hiljada ljudi okupilo na Malekonu, čuvenoj morskoj promenadi u Havani. Bilo je teško objasniti policiji da se svi ti mladi ljudi nisu okupili zbog političkog protesta, već da uživo raspravljaju o kompjuterskim igricama i novim verzijama hardvera.
Jedan Paquete da svima vlada
Na kompjuteru prikazanom u centru ove slike, nalazi se sadržaj koji će tokom sledeće nedelje postati jedna od glavnih kubanskih verzija oflajn interneta. To se zove El Paquete („paket“) a čini ga sadržaj od jednog terabajta koji se distribuira stotinama hiljada Kubanaca širom zemlje. Svakog ponedeljka ujutru, iz ove male sobe u Havani, paket filmova, serija, časopisa, veb stranica, softvera i knjiga kreće u distribuciju preko decentralizovane mreže koju čine ljudi, bicikli, kola iz prošlog veka, eksterni hard drajvovi i USB stikovi, a koja se proteže preko čitavog ostrva.
Razmere ovog fenomena su toliko velike da je El Paquete tema mnogih sastanaka u kubanskom Ministarstvu kulture, i smatra se poslasticom za duh kubanskog stanovništva koje se izlaže inostranim sadržajima. El Paquete takođe sprovodi neku vrstu autocenzure u odnosu na bilo kakve političke ili eksplicitne seksualne sadržaje. Međutim, ovakva nezavisna distribucija sadržaja, bez državne kontrole i uticaja ili ekonomskih interesa, ipak je nešto što verovatno nije prihvatljivo za sistem nenaklonjen slobodnom protoku informacija, u zemlji sa ekstremno ograničenim pristupom Internetu.
El Paquete nije samo distributivna mreža, već i vrsta nezvanične ekonomije od koje verovatno zavisi na stotine porodica širom ostrva. Skoro u svakom naselju postoji jedno mesto, najčešće sobičak ili garaža, gde se može odneti hard drajv i, za određenu sumu, preuzeti porcija Paketa. Cena pune El Paquete kopije iznosi 2 konvertibilna kubanska pezosa (oko dva dolara). Ova mesta uglavnom služe i kao legalizovane prodavnice za „piratske“ diskove, što je vrsta malog biznisa dozvoljena Kubancima prema novoj vladinoj klasifikaciji 181 zvanične delatnosti iz 2011.
Prostor i vreme
Tokom godina, na veličinu ovog ultimativnog kubanskog resursa za digitalne sadržaje uticalo je nekoliko faktora, uglavnom vezanih za dostupnost i cenu USB stikova i eksternih hard drajvova na vrlo nepredvidivom crnom tržištu hardvera na Kubi.
Pre pojave USB3 standarda, za preuzimanje jednog terabajta podataka bilo je potrebno oko 12 sati po kopiji, što je u početku bilo i najveće ograničenje Paketa, pa su pravljeni manji paketi sa lošijim kvalitetom video sadržaja. Kako se USB3 standard širio među čvorovima ove distributivne mreže, veličina Paketa mogla je da naraste do jednog terabajta za čije je kopiranje potrebno oko 2-3 sata. To je i dalje mnogo vremena za svaku rundu kopiranja; u ovom slučaju, reč je o eksponencijalno rastućem mrežnom stablu. Po teoretskom modelu, ako bi svaka osoba, tj. čvor u ovoj mreži, bila u mogućnosti da uz pomoć USB sviča sa četiri povezana hard diska, simultano napravi četiri kopije prvobitnog paketa, za dva sata bi to bilo 4 kopije, posle 4 sata 16 kopija, dok bi nakon 10 sati broj kopija iznosio 1024.
Ovo je, naravno, samo matematička ilustracija moći jednog takvog distributivnog modela, dok realna dinamika ove kompleksne mreže ljudi, hardvera i oblika transporta, trpi uticaje niza različitih faktora.
Kakogod, ponedeljkom oko 4 sata ujutru prvi bicikli sa hard drajvovima kreću ka svom distributivnom čvoru, da bi do mraka na hiljade dilera podataka, kopirnica i tehno entuzijasta u Havani dobilo svoju kopiju nove epizode „Igre Prestola“ emitovane prethodne večeri na HBO, nove verzije softvera koji koriste ili novog broja Kosmopolitena. U pojedinim naseljima postoji čak i neka usluge servisa „na zahtev“, gde se sadržaj, hard drajv sa Paketom, može isporučiti na kućnu adresu da bi se kopirao na vlastiti hard.
“Data centar” u Vedadu
S kraja na kraj ostvra
Izvanredan aspekt kubanskog fenomena jeste činjenica da ova nezavisna andergraund mreža pokriva čitavo ostrvo, od grada Santjago de Kuba na krajnjem istoku do Pinjar del Rio na zapadu. Ko god je pokušao da prevali razdaljinu od Havane do Santjago de Kube u oldtajmeru ili budženoj ruskoj Ladi, jedinim „autoputem“ izgrađenim pedesetih godina prošlog veka, koji se odjednom prekida na pola puta, zna kakva je to avantura. Pa ipak, hard diskovi sa Paketom putuju u svim pravcima, od grada do grada, i stižu u stotine naselja svake sedmice. Ovaj jedinstveni kubanski „ljudsko-elektronski autoput“ karakteriše geografski leg. Dok građani Havane svakog ponedeljka uživaju u najnovijoj epizodi svoje omiljene dorame (južnokorejska telenovela), građani Santjago de Kube, oko 800 kilometara istočno od Havane, moći će da je pogledaju u sredu, dva dana kasnije. Prema ovim podacima možemo izvesti procenu da brzina ove mreže ruka-ruci, drajv- drajvu, kompjuter-kompjuteru, dostiže približno 16.6 km/h.
Moć čvora, ekonomija i promenljiva struktura El Paketa and changing structure of the El Paquete
Svi Čvorovi su jednaki, osim što su neki od njih viši u hijerarhiji od drugih. Struktura ove mreže ima svoju vertikalnu hijerarhihju. Sve počinje iz jedne tačke da bi raslo kroz različite grane, sve dok ova mreža ‘ljudi-transport-hardver-informacije’ ne pokrije čitavo ostrvo. Ipak, kreatori prvobitnog paketa s razlogom ne osećaju da ga poseduju. Svaka grana ili ćelija u ekosistemu distribucije sadržaja, slobodna je da doda ili ukloni sadržaj, dok kreatori ili bilo koji drugi čvor na putu nemaju nikakvu kontrolu nad dešavanjima nakon njih.
Čvorovi koji su hijerarhijski viši, odnosno bliži centru distributivnog lanca, koji pod sobom imaju mnoštvo drugih, mogu pokušati da razviju svoje zasebne mikro-ekonomije unutar svojih ogranaka i da, na primer, razrade svoje reklamne poslove. Konačno, privatna mikro preduzeća na lokalu širom Kube retko imaju kapacitet da plasiraju svoje proizvode ili usluge na nacionalnom nivou, pa bi imalo smisla reklamirati se samo u okviru Paketa na nivou svog grada, pa čak i samo jednog kvarta.
Još jedna interesantna stvar jeste da, zbog vremena potrebnog za pravljenje kopije Paketa (oko dva sata po kopiji), u suštini niko nije u mogućnosti da zaradi više od drugih. Vreme je u tom smislu faktor koji, na izvestan način, stvara jednakost u ovom sistemu. Kako primećuje jedan od vlasnika malog centra sa kolekcijom od 50 TB piratskih igrica u Vedadu, El Paquete je ponedeljkom ujutru tu za svakog. Šta ćete vi raditi s njim stvar je vašeg izbora, do sledećeg ponedeljka možete pokušati da napravite nešto od toga, razviti svoju malu ekonomiju samo na jednom njegovom segmentu (igrice ili softver, na primer), a možete i da ne uradite ništa. Svako ima jednaku mogućnost za istu cenu.
Zanimljiv detalj je da se cena Paketa menja u zavisnosti od dana u nedelji. Najviša je ponedeljkom, kad se pojavi nova verzija (2 konvertibilna pezosa), a do kraja sedmice, nakon što je kopiran nebrojeno puta, cena pada (1 konvertibilni pezos).
Ekonomija iz paketa
Vremenom su se u ovom sistemu pojavile različite forme oglašavanja i usluga. Ukoliko pošaljete SMS na određeni broj, sadržaj poruke će se pojaviti u Paketovom folderu „mali oglasi“ kao jpeg fajl sa vašom porukom na jednoj i nekom reklamom na drugoj polovini slike. Postoje i zanimljivi oblici parazitskog oglašavanja, embedovanog direktno u sadržaj. Na primer, lokalne video reklame prikačene za kraj trejlera nekog holivudskog blokbastera, ili vizuelna reklama nekog lokalnog fotografa specijalizovanog za godišnjake petnaestogodišnjih devojčica, ubačena između strana digitalne verzije najnovijeg broja Kosmopoliten magazina.
Život i smrt El Paketa
Egzistencija Paketa je prolazna. Male su šanse da neko na ostrvu ima celokupnu arhivu svih prethodnih izdanja. Čak ni kreatori Paketa ne čuvaju prethodne verzije, prosto zato što bi cena hard diskova učinila čuvanje svih tih fajlova preskupim. Slično uobičajenoj TV ili video usluzi „na zahtev“. Prazni fajlovi se za nedelju dana polako pune da bi većina na kraju sedmice bila obrisana, kako bi se zamenila novim. Neki od tih fajlova traju duže, dileri digitalnih sadržaja ili kolekcionari igrica ili filmova, na primer, čuvaju najpopularnije filmove, emisije ili igrice i preprodaju ih po određenoj ceni za epizodu ili ceo film.
Fidbek mehanizam
Kao u svakom pravom kibernetičkom sistemu, i u ovom je fidbek ugrađen kao jedan od bitnih segmenata. Krajnji distributivni čvorovi mogu slati mejlove Paketu sa predlozima sadržaja koje krajnji korisnici traže. Sadržaj se menja na osnovu inputa, dodaju se nove TV serije, kolekcije ili vrste filmova, i tako se El Paquete razvija prema potrebama svojih korisnika. Jedan od El Paquete kreatora kaže da im stiže ogroman broj mejlova i da nisu u mogućnosti da odgovore na sve zahteve, ali ova interakcija i dalje predstavlja važan segment ovog kompleksnog distributivnog sistema.
O poreklu kubanske kulture snalaženja
Ljudi koji stvaraju i uređuju El Paquete uglavnom su u kasnim dvadesetim godinama, i čine generaciju koja je iskusila različite oblike distribucije sadržaja na ostrvu. Od VHS klubova s kraja ’90-ih do oflajn P2P razmene sadržaja na internom hardu početkom 2000-ih. U deceniji pre pojave Paketa i eksternih diskova, vađenje internog harda iz kućišta da bi se kod druga iskopirala njegova kolekcija bio je najčešći način distribucije sadržaja. Nasumični izbor sadržaja zavisio je od sklonosti prijatelja i kapaciteta za njegovo skladištenje. Internet je bio još nepristupačniji, i samo je par univerziteta i institucija imalo privilegiju pristupa zaista sporom internetu. Sadržaj je uglavnom poticao od administratora univerzitetskih mreža, koji su noću skidali onlajn sadržaje, i brzo se širio dalje narednih dana. Ti ljudi sa privilegijom pristupa bili su selektori i urednici sadržaja, a uglavnom su ga činili filmovi, serije i mange kategorizovani po žanru, nije bilo pokušaja ili interesa za loš TV sadržaja ili TV novele, publika je bila mlada i zahtevi su bili drugačiji.
Sadržaj El Paketa
Internet dileri: vruće, spore i mračne zone Havanae
Ako na ulicama Havane naiđete na grupu ljudi koja stoji u ćošku i zuri u svoje smartfone, verovatno ste naleteli na neki od 35 čuvenih WiFi hotspota koje je uspostavila državna ETECSA, jedina telekomunikaciona kompanija u zemlji.
Zvanični Wi-Fi hotspot u parku Fe del Valle u kvartu Centro
Neke od zvaničnih WiFi zona, pretežno u javnim parkovima oko centra Havane, predstavljaju džinovske sajber parti zone na otvorenom. Ponekad se tu skupi više stotina ljudi sa svojim laptopovima i mobilnim telefonima, koji pokušavaju da pošalju mejl, provere svoj Fejsbuk nalog ili da koriste neku VoIP uslugu.
Zvanični “telekomunikacioni distributer” kompanije ETECSA
Da bi se koristila WiFi zona, potrebno je da vam zvanični „telekomunikacioni agent“, koji se može naći za tezgom u svakom kvartu, registruje nalog pod pravim imenom i ličnom kartom. Onda možete kupiti WiFi kredit, jedan sat za dva konvertibilna pezosa, što je otprilike 10% kubanske prosečne mesečne plate.
Oko većine zvaničnih WiFi zona postoje brojne nevidljive, parazitske infrastrukture koje eksploatišu ovaj resurs na razne kreativne načine.
Na putu ka WiFi zoni, verovatno ćete sretati manje zvanične „telekomunikacione agente“ koji će vam ponuditi jeftiniji internet pristup. Ako vam ne priđu direktno, potražite osobu sa uređajem za piratski hotspot. Ponekad i sam SSID može biti od pomoći. Nazivi tih WiFi mreža su, na primer, „momakuzelenojmajici“ ili „momakispoddrveta“.
Na marginama zvaničnih WiFi zona
Po ceni od jednog konvertibilnog kubanskog pezosa (oko jednog dolara) uneće WiFi lozinku u vaš mobilni telefon i tako vas opremiti za jezivo sporo surfovanje internetom.
Nanostanica “iz kutije” iza kante za đubre
Piratske pop-up WiFi zone
Ponekad se ove piratske WiFi zone pojavljuju daleko od zvaničnih. Naleteli smo na jednu u blizini Malekona u kvartu Centro Habana.
Kupovina pristupa internetu kod nezvaničnog “distributera komunikacija”
U roku od par minuta, na desetine ljudi je okružilo ovog momka koji za jedan sat na hotspot surfu zaradi nekoliko prosečnih kubanskih plata.
Nezvanični “pop up” hotspot
Ovi nezvanični pop-up hotspotovi predstavljaju neki vid kratkotrajnih sajber kafea, mesta za okupljanje i socijalizaciju u zajednici u kojoj ne samo da se uspostavlja internet konekcija, nego se ljudi sreću lokalno da razmene fajlove i sadržaje među sobom. Njihovi uređaji učestvuju u mnogim nevidljivim aktivnostima, ne pristupajući internetu. Za ulazak u ovu lokalnu komunikaciju izvan mreže, koristi se kineska aplikacija Zapya, koja korisnicima omogućava razmenu fajlova i grupni čet na lokalu, bez WiFi konekcije. Ponekad ljudi samo to i rade, odu do hotspota, pričaju s ljudima, razmenjuju fajlove besplatno i uopšte ne koriste internet vezu. Treba reći da su mobilni telefoni, čija je upotreba bila ograničena na Kubance zaposlene u stranim kompanijama i državne službenike, legalizovani pre samo osam godina, 2008.
Parazitske mreže
Rizik koji preuzima osoba koja prodaje konekciju leži u tome da neko, ko je kod njega platio pristup za jedan konvertibilni pezos koji podeli preprodajući drugima istu konekciju na vlastitom hotspotu po istoj ili manjoj ceni. Konačno, upravo to je i prva osoba uradila nekom pre njega. Taj tip je verovatno sklepao neku infrastrukturu od nano stanica i repetitora, usmerenu i povezanu preko nekog hotela ili zvanične WiFi zone, gde plati dva pezosa po satu izigravajući običnog korisnika. Onda izađe na ćošak svoje ulice gde podeli ovu konekciju sa još 20 ljudi, što povećava šanse da će ga neko od njih već na sledećem ćošku na isti način katovati. To je oblik parazitske fraktalne mreže, mreže unutar mreže, koja se defragmentiše na komadiće sve dok se ne isisa i poslednji bajt konekcije, za poslednji mogući pezos.
Share Lab, Havana 2016
